Crni luk (lat. allium cepa ) je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice Alliaceae, čije poreklo još uvek nije tačno utvrđeno (Azija, Indija ili Avganistan). Poznato je međutim da su stari Egipćani uzgajali luk još pre 4000 godina, a da je u Evropu je stigao preko Italije. Luk se za jelo koristi preko cele godine - od lepe bele stabljike u prolece (mladi luk), pa preko razvijene a nedozrele glavice (lukovice) preko leta, do zrele suve lukovice spremljene za zimu.
Luk sadrži 91% vode, 1,2% proteina, 0,1% masti. Osnovu biološke vrednosti luka čine minerali i vitamini. Pored znatnog prisustva mineralnih soli, naročito kalijuma i sumpora, i raznih oligoelemenata, crni luk je bogat vitaminima (B1, B2, C, E, K, P) i karotinom (provitamin A). Od lekovitih sastojaka najvažniji su glikozidi, eterično ulje koje mu daje karakterističan miris i ukus, rodanovodonična kiselina, i jedan biljni hormon sličan insulinu.
Osamdeset do 100 grama svežeg sirovog luka zadovoljava dnevnu potrebu ljudskog organizma za vitaminom C.
Luk je za organizam najkorisniji ako se uzima sirov, ali kuvanjem i dinstanjem (za razliku od drugog povrća) ne gubi mnogo osnovna svojstva, osim delimično eterićno ulje (zato gubi ljutinu) i vitamin C (koji se kuvanjem rastvara). Luk ne bi trebalo previše da se prži i u ulje ili puter treba odmah doliti malo vode, kako luk ne potamneo, jer je tada teže svarljiv.
Crni luk je mnogo blaži od belog, ali je mnogo delotvorniji od praziluka, kozjaka i vlašca, koji imaju gotovo jednaka svojstva kao i crni luk.
Lekovitost:
Savremeni autori navode čak 15 lekovitih svojstava luka i duplo više oboljenja u kojima se luk može primeniti kao lek. Na prvom mestu svakako je diuretično svojstvo (naročito ako se pije sok ili konzumira sirov). Luk sprečava razvoj mikroba, reguliše šećer u krvi, olakšava iskašljavanje, deluje kao laksativ, podstiče lučenje želudačnog soka, što pogoduje boljem varenju. Svež luk siguran je lek protiv crevnih parazita, a usitnjen pomešan s medom (u razmeri 1:1) služi za lečenje upornog kašlja i kao preventiva od zakrečenja krvnih sudova.
(izvor:stvarukusa.rs)
Crni luk (lat. allium cepa ) je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice Alliaceae, čije poreklo još uvek nije tačno utvrđeno (Azija, Indija ili Avganistan). Poznato je međutim da su stari Egipćani uzgajali luk još pre 4000 godina, a da je u Evropu je stigao preko Italije. Luk se za jelo koristi preko cele godine - od lepe bele stabljike u prolece (mladi luk), pa preko razvijene a nedozrele glavice (lukovice) preko leta, do zrele suve lukovice spremljene za zimu.
Luk sadrži 91% vode, 1,2% proteina, 0,1% masti. Osnovu biološke vrednosti luka čine minerali i vitamini. Pored znatnog prisustva mineralnih soli, naročito kalijuma i sumpora, i raznih oligoelemenata, crni luk je bogat vitaminima (B1, B2, C, E, K, P) i karotinom (provitamin A). Od lekovitih sastojaka najvažniji su glikozidi, eterično ulje koje mu daje karakterističan miris i ukus, rodanovodonična kiselina, i jedan biljni hormon sličan insulinu.Luk je za organizam najkorisniji ako se uzima sirov, ali kuvanjem i dinstanjem (za razliku od drugog povrća) ne gubi mnogo osnovna svojstva, osim delimično eterićno ulje (zato gubi ljutinu) i vitamin C (koji se kuvanjem rastvara). Luk ne bi trebalo previše da se prži i u ulje ili puter treba odmah doliti malo vode, kako luk ne potamneo, jer je tada teže svarljiv.
Savremeni autori navode čak 15 lekovitih svojstava luka i duplo više oboljenja u kojima se luk može primeniti kao lek. Na prvom mestu svakako je diuretično svojstvo (naročito ako se pije sok ili konzumira sirov). Luk sprečava razvoj mikroba, reguliše šećer u krvi, olakšava iskašljavanje, deluje kao laksativ, podstiče lučenje želudačnog soka, što pogoduje boljem varenju. Svež luk siguran je lek protiv crevnih parazita, a usitnjen pomešan s medom (u razmeri 1:1) služi za lečenje upornog kašlja i kao preventiva od zakrečenja krvnih sudova.
Нема коментара:
Постави коментар